Samo deo angažmana psihologâ je oblast psihopatologije. Rekla sam već da se psiholozi bave istraživanjem potencijala neke osobe, činilaca koji su definisani najpre nasleđem te osobe, a onda i faktorima okruženja (obrazovanje, kultura, običaji, socijalni i ekonomski status, mogućnosti i perspektive te osobe).

Hmmm...ovo je nizak udarac. Zašto bi onda terapeuti provodili godine na edukaciji i vežbama stičući razne veštine, ako su razgovori sa terapeutom samo ćaskanje isto ili slično kao sa drugaricama ili kao kod kuće?!

Kako uopšte može da se priča o prednosti nečega kao što je depresija?! Pa može. Ne kaže se džabe sto ljudi – sto ćudi...

Da, stvarno, kako rešiti one situacije koje su za nas frustrirajuće, stresne,  kada smo primorani da živimo ili radimo sa nekim ko nam se baš ne sviđa... Postoje četiri strategije koje ljudi primenjuju u tim situacijama.

Psihologija se izučava na Filozofskom faultetu, a psihijatrija je nadgradnja na osnovne medicinske studije i izučava se na Medicinskom fakultetu. Ovo već samo po sebi govori o vrsti informacija koje prikupljaju i kojima raspolažu psiholozi, a kojima psihijatri.

Ovo nije tačno iz jednostavnog razloga – psihoterapijske škole i kursevi obično uopšte nisu sastavni deo nastave na fakultetu za psihologiju. Na takvom fakultetu težište je na naučno istraživačkom radu i na psihodijagnostici. Što se tiče psihijatara, osnovna terapija koju izučavaju specijalizanti psihijatrije je farmako terapija.